Otadžbina

НА ОРПСКО-БУГАРСКОЈ ГРАНИЦИ 1885

Окренемо се сви. Цео зид тапетован ужасно великим сланинама, које су поређане једна до друге. Најзад ућуте сви. Сваки држи своју флашу у јендој, а чашу у другој руци — јер нема стола, на који би се могло спустити. — Изгледамо као да бденишемо носледњу ноћ код некаквог мртваца. Пошто је попнјено кисело пиво, онда се иде на главни посао даиа, на ручак. Ми идемо у „костурницу". Ту морамо једно женско створење, које не смемо у лице погледати, јер изазива антиперисталтичка кретања, да титулишемо са „госпођо", само да добијемо ручка — толика је навала. Јело но себи није рђаво. Кад се и та народска сгвар сврши, онда у квартир па спавај до 4 сахата. У 5 сах. већ је мрак. Срећа те немамо. никуда да идемо јер се без фењера не би могло маћи. До вечере читамо, чак и Жоржа Оне, што дочеиамо. У 7 сах. мора се на вечеру, макар да човек није гладан. То је дужност. У 8 сах. претурила се та брига. Ја п Лаза већ се спремамо за спавање. На сокаку чује се труба. То штапс-трубач зове остале трубаче. Мало доцније оглашују сви трубачи да ваља лећи спавати. Као добри војници ми смо већ у креветима, али иди ти заспи опет, кад си отоич устао. Удри читај, дебатуј, морално лумповање. Кадшто се ова.ј дневни ред измени у толико што добијемо „физиту"; какав рођак војник, или какав млад трговац из Београда у униформи редова, који тражи мало трошка у зајам, и ако је он у Београду богатији од нас обојице, али му ето ћаћа не шаље довољно трошка, или он сувише троши за једног редова.... Или нам дође окружни начелник Тоша отаџбина књ. ху1 ? св. 61 -ва 5