Otadžbina

Р Е М 0 Н

РЕМОН*) РОЖДН МАРИЈА ИШАРД (НАОТАВАК ИЗ СВЕСКЕ 55- ТЕ)

0. Марино писмо, које ми јављаше њен долазак, растера ми бриге. Љубав беше циљ мога живота. Попгго сам био сигуран својим инкогннтом у кући мога ода, предао сам се осећајима среће; страсно сам жудео да видим своју заручницу, да отночнем са њом онај лепи и слободни живот, за којим толико жалимо, кад се сетимо Вареза... Шта се мене тичу моји укућани, њихове страсти, њихова неслога ? — Зар ја не бејах потпуно стран њиховим размирицама ? — Моја се мржња беше стопила у највећу равнодушност. Слика једне срећне иородице, можда би распламтела моју жудњу за осветом ; али сам видео, да сам довољно освећен... Они беху више усамљени но ја, та покварена. срца, која не љубљаху !... Задовољавао сам се тиме што сам био кајревноснијп од свију чиновника, а најскромнијн од свију укућана, иа и кад бих, доцније, био приморан да заратим против господара замка, не бих волео да ми они могу нребацити, е сам се користпо њиховом добротом и претварао се, да их волем. Моме су се озбиљном држању испочетка чудили ; за тим закључигае, да сам врло горд ; али како гордост увек импонује, а како сваки човек својим личним достојанством стиче сам себи оно ногатовање, које му ваља одати, па видећи, да се ревносно држим независнога иравца, увидегае, да имам право што тако радим : ако сам и изгубио интимност, за којом иисам много марио , бар сам стекао поштовања од свију, и нису вигае покугаавали, да иоступају са мном као с потчињеним. Такав бегае мој поЛожај у кући очевој, кад Мара дође. Како ме је она снабдела врло тачним детаљима, одјурих у Сентандреју ; она је једва уграбила један тренутак, да мп '*) Почевши с оним наставком превод ,је од г. Ј. Др. Угричи^а. 6*