Otadžbina

84

р е м о н:

стиене руку, на вратима нарка, којн беше на брегу и ту заказасмо састанак за сутра. Вратих се весео п лак при свем том што сам прешао трп миље. Увек, кад год сам внђао Мару после каквог растанка, чпн.аше мн се све то лепша ; не само оном пролазном лепотом, на коју п време утиче, него оним чаром којн је скривен свима очима сем љубавничких очију, оним дахом њене душе, који одаје чпсгу п чедну љубав. ,'Г»убав бележп своје миле божанским печатом, који сваки не види, срећом за љубљенога ! Њему само нрипада .љупкост погледа и љубавна чежња осмеха ; њему само нрипада непзказано руменило, које гоне у лпце откуцајп девичанског срца! Јест, Мара ми се учннила лепша ! .Ћубав је сваког дана усаВршавала њену лепоту, иреображујућн јој п душу ! А њену душу видех ја у њеннм очима. Пун тнх слатких мисли вратио сам се у Езирол миран, одморан, мирољубив, нружио бнх руку свом најгрђем ненријатељу, а седнувши за сто у замку, не могах да се отресем саучешћа на спрам Људи око тога стола, према којпма са-м био с предубеђењем претерано равнодушан. Мо.ју симиатију задржала је у самом иочетку најнезнатнија околност. Тога дана беше примирије у кући ; разговори узеше веселији ток ; Марки, мање суморан, разговараше са маркизом, шта вшне и са својом иуницом, гогово веселим тоном. — А да, повика на један пут г. Шарл, вратио се наш сусед. — Којп сусед ? уппта маркиза. — Г. Барнет. — А! та стара будала је ту ? рече г. Керандрејски. — Да, одговори нећак, видео сам га јутрост у Але у, кад се одвезе у својим колима на жељезннпу. — Је ли с њим и његова породица? — Да ! ох ! његове су ћерке нрекрасне особито старија ! — -Га мнслпм, рече г-ђа Ленкурска, да су сада беље з аснитане него нређе; мора да су већ великачке !...