Otadžbina

I' Е М О II

495

мигаљавала је најповољније начине, који би ме прнвели исповесги моје љубави; ободравала ме је тако нежно, да ми није ништа више требало, до да се бацим у њена наручја, називајуЈш је тетком својом. — То сам ја баш и очекивао. — Тада, чинећи се као да ништа не разумем, преставих ,јој тако јасно мирноћу срца свога и своју одвратпост на спрам женидбе, да је постало немогућно свако даље посредовање №.ено. У осталом и сама госпођица Дијана била би може бити у незгодном положају, кад би увидела. да наше пријател>ство хоће да претворе у љубав. Како бегае поверљиве природе и увек расположена-, поверавала ми је своје снове о будућности, и њени идеали тако беху мало налик на мене, да бих био врло неискусан, кад бих се надао да ће их она лако заменити мноме. После овога, готово бруталног отказа части, коју ми скоро нуђаху, очекивао сам туђење с њихове стране. Но од тога не би ништа и својом изјавом нисам ичгубпо ни мало њиховог пријатељства. При свем том нисам се дао нреварити, тако великом широкогрудошћу, и слутио сам да је неиријатељство ту, али само фино притајено. Господин Шарл све се внше заносио миразом и лепим очима Мариним; није ни сањао да у мени има свога ривала, а виде т су да стојим у прилично поверљивим односима са Бернетовима, па нису никако ни сумњали да ћу, ако не за савет, оно бар бити угштан за своје мишљење онога дана, кад се буду решили, да удаду своју кћер. Могао сам им дакле нослужити, па су ме штеде.ш. 2 У једном забаченом углу овога стана, где ми свако беше непрпјатељ, имао сам неког необјдшњивог, чудноватог пријатеља, који као да је бдио нада мном, који ме је својим иогледом пратио свуда и као да је хтео да проникне моју душу. Готово сваког дана, у једном крају парка. наилазио сам у путу на стару Јованку, на коју се нико п не осврташе, и њена би ме појава увек узбудила. Увек намрштена и ћутљива, посматрала би ме кад пролазим. бацајући на мене своје грозничаве погледе као да је каквим натприродним даром надарена бпла. Г1о катшто, зауставила би ме и питала о мојим односима с Маркијем. Рекао би човек да је њом овладала стална одлука, да се о њему стара. Покушавао сам да је преварим прикривајући, што сам могао више, хладноћу, која је очевидно владала између господина Керандрејског и мене. Она ме тада слушаше равнодушно, за тим, као занета овојим дубоким мислима, промрмља: ОТАЏВИНА К1[>. Х\ЧИ СВ. 71-ВА. 33