Otadžbina

494

Р Е М О Н

ном, бесмо ипак тако невини, да се тога нисмо стидели ; ја сам имао пред очима своје поколебане наде, а она моје страховање, да можда нећу бити љубљен. Али сумњи не беше внше места у нашим грудима, свака реч беше излишна, сузе усануше у топлим а узајамним изливима нежности. Мара ми тада исприча све појединости разговора с Маркизом. Знајући, без сумње, да ће ми се тај разговор саопшгити, и да ћу бити смелији, кад будем једном сигуран да не ћу бити одбијен, госпођа Керандејска хтела је да придобпје за госпођицу Дијану моју пријатељицу, па да би је заинтересовала за моју судбпну открила јој је моју љубавну бојажљивост; причала јој је о мојим наклоностима, дугим разговорнма, забуни у коју ме баца п,ен пајмањи поглед; најзад све оне неистините знаке по којпма је и г. Мељан сумњао на мепе. а што сам ја опет држао да је увеличано његовим дрским хумором. Лако ми је било да се оправдам: Марина душевна чистота не могаше нп замислитп тако чудну промену. Међу тим ударац беше тако свиреп, да јој је смешење изгледало још жалоснпје, кад ми рече: — Како сам и могла веровати таквој глупости? Стидим се своје лакомнслености. Ах. бедпи пријатељу ! Како су ужасне муке што нам их задаје љубоморност ! додаде напвно; како лп сте тек ви морали патити, кад оно бесте љубоморни! Добри анђеле мој! у својој тузи гледала је само узрок моје жалости; о мени је само мислпла! Срећом, ноћ нам прикри исплакане очи. Вративши се под веранду, младе се госпођице опростише са Маркизом, која, држећи по свој прилицп да је њена намера већ доспела куда треба и то њеном вештином, ухвати ме за руку на врло значајан начин. Киван због мука које беше она Мари причинила, решпо сам се да се сутра пзјасним на начин, како више ннкоме неће пасти на ум тако глуие шале. Ни мало ми није ласкала улога оваквог плашљивог л.убавника; а с друге стране опет добра Дијана могла је патити због те кориспе услуге, коју су мислили да ми чине. Требало је, дакле, да се пож\рим па да је у томе разуверим, што ми је као поштеном човеку била дужност. Међу тим ма колико да је била моја намера часна, беше ми врло незгодно да је извршим; срећом, маркиза, да би ми, без сумње, дала прилике да изјасннм, изађе сутра дан сама на сусрет мојој матери. Убеђена, канда, да није потребно ништа више, но само да утре пут свадби, олакшавајући ми плашљиво уздржавано признање, из-