Otadžbina

528

С Е Љ А Н К А

Г1уче потоња пушка и — на несрећу — погоди Петра баш у потиљак.... Он се само простре не пустивши ни гласа. Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу... Катић заповеди да га понесу. Он је из свег срца жалио оваког јунака. .. Донеше га кући.... Чича Панта паде по њему и закука. Љубио му је косу, лпце, очи и уста. Нариц'о је тако тужно да не би ока које не оплака. Мирјана — жена његова — пишти к'о гуја у процепу ; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће. За мало ето и њега. Кад види и<та је, он се само ухвати за очи. Сви заћуташе.... Он диже руке с очију, скиде капу, приђе посрћући мртвом телу очевом, прекрсти се и целива га.... Онда му се маши паса и повади оружје.... — Шта ћеш с тим ? — упита га "деда кроз плач. — Зар мислиш да ћу седети скрштених руку ? — упита Сима. задевајући оружје за свој силај. — А ја ! Сима слеже раменима. — Ко ће мене стара ранити ; ко ће мени очи заклОпити ? узвшшу деда очајнички видећи да му и овај одлази. — Ето Стевана! — рече он. — А зар оца нећеш саранитн макар ? ! — викну Мирјана видећи да оће да иде. Он се врати натраг. И пошто Петра саранише — Сима оде Зеки буљубаши у Парашницу. Са храбрости п јунаштва — Сима постаде Зеки десна рука. Никуд се овај див без Симе не мицаше. Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досегљивост и кураж у највећим опасностима. А кад везир Дерен-делија ударн на Равње 1813 године, и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са својих «педесет голаћа« изађе пз шанца и поче се тући с Турцима. С њим је био и Сима. Зека га погледа па рече : — Да гинемо Симо ! — До једног буљубаша ! — Да оставимо спомен! — Спомен којим ће се Срби поносити ! — одговори Сима. И они су се борили к'о дивови. Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу.... А кад се и ножеви отупише , кад од оружја оста само комађе, кад се Зека очајннчки питаше: шта да ради —