Otadžbina

546

ДОБРОВОЉАЦ

А неком и братским љубазним погледом. Вукало је ране превијати знао ; А Сима је небу топле молбе слао. 3. Док су болни тешке превијалп ране, Дотле су сви здрави набављали хране. Турске стоке беше по селима доста Требало је само по пашама заћи. Нико никад гладан и жедан не оста, Свуд је Ива знао војсци хране наћи. Било је и меса и брашна и хлеба II свега што борцу на бојишту треба. 4. Још крај горе беше бистра хладна вода, За пијење дивна, за купање згода. Једном, још за вида, млад барјактар пош'о, Да донесе воде за себе и Иву, Ал када је близу до Потока дош'о, Зачу неку писку тулсну, жалостиву ; И кад ближе дође, виде дете неко, А од њега змија не беше далеко. 5. Дете беше дивно, лица бела, мила, Косица му мека сва од злата била ; Увијено беше у шарено цвеће, А бршљаном витким повијено мало ; Из груди му гласић жалостив иолеће Осамљено беше, па се расплакало. А змија са круном на дигнутој глави Примаче се чеду пузећи по трави. 6. Лука, тако беше барјактару име, Зграби једно дрво, те по змији њиме. Змија главу спусти, па се вити стаде, Сикну два три пута, па се онда скупи, Подиже се мало, али опет паде, И репом о земљу грчевито лупи, Па се онда прући и по земљи пусти, А отрован јед се излио из усти. 7. Таман змија сврши и опасност мнну, А с неба се плава нека жена вину. Беше лепа, млада, одећа јој бела, Летела је брзо, имала је крила. Свакога би смртног погледом занела Лука таки виде, да то беше вила. Она, чим са неба на земљицу слете, Похита, да види, је ли живо дете. 8. А када јој поглед на детенце паде, Весела га узе, па љубити стаде ;