Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

547

Ал када и змију убијену виђе, Обазре се свуда, те угледа Луку, А румен јој лака уз образ иодиђе, Па на један брешчнћ пружи своју руку. »Ти ми« рече, »спасе моје чедо драго, За то ти сад кажем : онде лежи благо !« 9. Кад вила то рече, на небо се диже, А Лука пун грећо четовођи стиже, Па му весо каза, шта је рекла вила, Те га зовну такн, да копају благо, И чим нојца спусти евоја тамна крила, Одоше да траже — али би занаго. Вратише се натраг од умора пали. Па су таки слатко уморнн заспали. 10. Али сутра дан се досетио Ива, Да му некад мајка маленом казива, Да у Босни свуда лежи силно благо, Ал га бране неки подземаљски дуси, И да ће га сваки копати за наго, Докле земла турске крви ие окуси. То је после Ива п Луцн казив'о, Па је с нестрпљењем битку очекив'о. 11. Једног дана зачЈ% да су Турци пошли, И да су већ скоро до логора дошли, Па се на њих такн пун радости диг'о, Те их силно нап'о и цео дап сек'о Обар'о је, клао, где је кога стиг'о, Па, када их одбн, мрак је једва чек'о ; И кад нојца црна на земљпцу паде. Он се с Луком таки на посао даде. 12. Крвавом је сабљом црну земљу коп'о, Не би ли се блага жељена докоп'о ; Ал на скоро тутањ испод земље зачу, А човечнј костур испод земље дође, Па страшан п грозаи у горкоме плачу Ивану и Луки говорити пође : »Уклањајте такн грешне руке своје Дрхтите и чуЈте тужне речи моје ! 13. Ја под земљом трунем има четир века, Четир пуна века ова хумка чека, Да се Србип јави, да ископа благо, Што је српска рука од Турчина скрила. Долазише многи, али би занаго Свакоме је трудба узалудна била. Многи су ме људском напајали крви Јест, многи и многн нисте ми ви првц.