Otadžbina

в е р е н и ц и

575

реченога Тадина и сенатора Сеталу, сина првога лекара, тако да већ нису могли проћи улицом, а да их не нападну грдњом , па и каменицама. И заиста је чудно стање било, и заслужује да се спомене, у коме су за неколико месеци били ови људи, који су предвиђали ужасно иопуштеније, трудили се свим начинима да га одврате, а овамо су налазили препоне, где су тражили потпору и добру вољу , п уједно су билп циљ грдњама и прозвани непријатељима отаџбине : рго раћчае ћозШшз, вели Рипамонти. Један део ове мржње падаше и на друге лекаре, који уверени будући, као и они, о истинитости заразе, препоручиваше опрезност, гледаше да свакога увере о тој црној истини. Најразборитији људи пребациваше им да су лаковерни и тврдоглави; а сви други били су уверени , да је то јавна превара, сплетка удешена, како би се користовали оггштим страхом. Врховни лекар Лодовико Сетала, тад већ око осамдесет година, бивши проФесор медициие на университету у Навији, онда филосоФије моралне у Милану, писац многих дела, која су тада била веома уважена, на гласу са позива добивених на катедре других свеучилишта: инголштатскога, пизанскога, болоњскога, падованскога које све пажње одбио је, био је зацело у своје време један од најуваженпјих људи. Уз уважење због учености, долажаше оно због његова живота, и ка поштовању оно благовољење због његове велике милосрдности у лечењу и помагању сиротиње. Па што у нас мути и смућава чуство поштовања, које уливају толике заслуге, а које је тада требало да буде тим оиштије и тим јаче — овај сиромах беше такође предмет на.јобичнијим и најкобнијима предрасудама својих савременика ; он је далеко измакао пред њима, али се није удаљио од гомиле, а ово је она ко.ја привлачи јад н често хоће да уништи уважење задобивено у другнм стварима. Па ипак и ово највеће уважење, које је ужпвао, не само да није било довољно у овом случају да савлада мишљење оних, које песници називају прос^ом светином, а шмокљани поштованом публиком, него га не могаше спастн ни од огорчења и увреда од онога дела публике, који по најлакше хоће од свога мишљења да пристугш демонстрацијама и делу. Једанпут, кад је у тетревану обилазио своје болеснике, почеше се око њега купити људи, дерући се да је он коловођа онима, који би силом хтели да има куга, да он задаје вароши страх оним својим мргодним погледом, и оном својом брадурином, само да би се плаћало лекарима. Гомила и беснило биваше све већи ; носачи видећи да ће бити зло, склонише свога господара у једну пријатељску кућу, која је случајно била близу. То га је постигло , јер је био јасно видео и казао, шта је, па је хтео да сачува од куге многе тисуће отаџбина КН>. XVIII. ов. 72- га 38