Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц II

581

дијала опсада Казана. Алн како не викаше, као што су се бојали да је дошла ?атим одмах општа зараза и помор, то ће бити зато да се онај ирви страх за сад уталожио, и да ствар изгледаше да је отишла у заборав. У осталом било је неколико људи, који још нису били уверени да је то куга. А како су се некоји и у лазарету и у вароши излечили, то су говорили, (увек је љубопитно знати последње разлоге поражена мишљењај, говорили су у народу, па и многи пристрани лекари, да то није права куга, јер би иначе морали сви ноумиратн. Да би се уклонила свака двоумица, нађе санитетеки одбор начин према потреби, начин који би очигледан био, какав се у оно време могао тражити и замнслити. Једнога од духовских дана имали су грађани обичај да се купе на гробљу светога Григорија изван источних врата, да се моле за оне, који су умрлп од ранпЈе заразе н тамо били погребенн, па улучившп у побожности прилику за забаву и гледање, оддазили су тамо у стајаћу руху. Тога дана била је изумрла од куге читава једна породица. Баш кад је народа било највише искупљено, бише по налогу санитета кроз сред каруца, коњапика п пешака извешене трупине те породице на речено гробље па једннм колима, голе наге, како би светина могла на њима видети јасна зпамења куге. Свуда, куда су кола пролазила, дизаше се крик гнушања, грозе, дуго гунђање владаше, докле пролазише; дуго гунђање иђаше пред њима. У кугу сташе јаче веровати; у осталом она сама стицаше све више вере, свакн дан више; па и тај сабор није је мало распростр'о. Дакле у почетку није куга, никако није, ни на који начин; ни реч јој се не смеде изустити. Онда кужне грознице; мисао се допушта наокришке у придеву. Онда није права куга то јест, јесте куга, ма у извесноме смислу; није баш куга, али нешто, чему не може да се нађе друго име. Најпосле куга без сумње и без противословља, али је већ уз то дошла и мисао друга, мисао тровања и враџбине, која испрчава и буни изречну мисао речи, која се није могла више одбити. Мислим, да нцје потребно много познавати историју мисли и речи, па да се види, како су многе ишле истим путем. Хвала богу, да их нема мпого таквих и тако важних, које своје биће извојевавају по ту цену и којима се могу да придруже такве узгредности. Али би се могао, како у ситницама, тако и у крупнпм стварима, већином избегнути овај дуги и тако завојити пут, кад бп се људи држали давнашњега правила; да прво посматрају, слушају, упоре_ ђују, мисле, па онда да говоре.