Otadžbina

В Е Р Е Н II Ц II

565

као нарочити прст божји и као добро знамење за будуће. Ј тај пар ево им на сусрет један комисар , вичућн на мопате да стану и не знам шта још; овамо — онамо , тек се кола зауставише и музика пређе у велику свађу. Један од моната, који су били на Ренцовим колима, скочн доле; Ренцо рече другоме: »Хвала вам на љубави ; бог вам паплатио!« па и он скочи доле од друге стране. »Иди, иди, јадни мазаче«, одговорп му овај; »зацело нећеш тн утаманити Милан. 8 Срећом нико га на могаше чути. Кола су се зауставила на левој страни од друма; Ренцо брзо пређе на другу страну, па држећи се зида, покаса према мосту, пређе га, ухвати пут кроз предграђе, позна капуцински клоштар , ту је близу капије, угледа крај од лазарета, прође кроз летве , и сада је пред њим спољашњи део овога краја; једва неко наговешћивање и опит, а већ пространа. разнолика, неописана позорница. Дуж обе стране, које се са тога места приказиваше оку. беше ве.шка врева; беху ту окужени , који идоше гомилама у лазарет, други, који седеше или лежаше украј јарка око њега, било што их снага издаде да оду до у само уточиште, било што су оданде изашли у очајању, па им је исто тако понестало снаге да оду даље. .Други несрећници идоше растркани. као заглупели, а миоги заиста и ван себе; један сав разгрејан казиваше своја маштанија злосрећнику једном. који лежаше савладан од болетице ; други маниташе : трећи звераше тамо амо смејући се, као да гледа неко весело позорје. Али најчуднија и најшумнија врста ове жалосне веселости беше гласно и непрекидно певање, које као да не долазаше од оне јаднегомиле, а ипак надмашиваше све друге гласове, песма нека народ<жа о љубави веселој и несташној, што их зову виланеле. па кад би човек повео очима према гласу, да би нашао, ко ли то може да је тако весео у ово време и на такву месту, угледао би једнога бедника, који се мирно посадио на земљу поред .јарка, па на сав глас пева, издигнувши главу. Тек што је Ренцо пошао неколико дуж јужне стране од зграде, кад у оној гомили чу необичну грају и издалека гласове који викаше: пази! држи га! Он се нспне на прсте и угледа коња у трку, а на њему необични коњаник: беше то један суманут који видећи норед једних кола коња испрегнута и без надзора, ско, чио је на њега неоседлана, па бубајући га песницама по врату и мамузајући га петама, гонио га је као помакан; а за њим монати ричући, а све то увијено у облак од црашине, која се на далеко раширила.