Otadžbina

ДОВРОВОЉАЦ

Са мислима таким и Триша и Ива. Често и сан лаки ноћу растерива. Једне тихе ноћи све у стану спава, Нигде нема гласка, нигде нема јава. Само Триша будан ситне звезде гледи, Како по сред таме без месеца сјаје : Нека часом сине, а нека пребледи, По некој се светлоет и не распознаје. За дуго је Триша у небеса глед'о, А тушној се некој мисли беше пред'о. К'о расуте звезде и Српство је цело И оно се јадно расуло, разнело ; И његове силе леже разбацане ; И његова светлост по негде се сјаји, А негде се тужна кани да издане. Па се и угаси или се притаји. А какво је небо, кад и месец сине ? Шта би билп Срби, да се уједине? И кад би у сјају под једним владаром У слободи новој пошли стазом старом Када би им старо име засијало ?... Такве му се мислу врзле по памети ; Али му је каткад срце уздрхтало, И када со дана београдских сети ; По неке је мисли и Бељини слао, Па је и на неког тамо помишљао. Док у једном зачу лаки тутањ неки, Као неки топот потмули, далеки. Прижс уво земљи и послуша мало, И заиста, опет топот неки зачу, И када је за тим мало постојало, Чу опет тутњаву, али јоште јачу, Те се таки диже четовођи своме, Да га обавестн о свему овоме. Ива беше будаи, па кад Триша стиже, Те му каза шта је , оп се земљи приже И, занаго, и он неки тутањ зачу К'о да неки коњи по даљини јуре ; Слуш'о је тутњаву све јачу и јачу К'о да се коњици преко поља журе ; А у једном опет сва тутњава преста, Као да је негде испод земље неста. За мало се Ива у прсмишљај даде, Па ћутом иза сна стан будити стаде Ал се у том зачу пуцњава пушака, Те по тихој ноћп страховито јекну,