Otadžbina

ДОБРОВОЉАЦ

61

А гора се трже из свог санка лака, Па на пуцањ страшан к'о бона одјекну. Покликоше таки и Тригиа и Ива Дош'о беше часак да се крв пролива. 37. 'Гурци беху пошли по ноћноме мраку, 1! послали напред извидницу лаку, Да види шта раја у логору ради : Да л' уз гусле гуди или браве иече, Ил се слатким санком уморена слади. Извидница таки логору потече, Па се брзо врати и Турцима јавн, Да у српском стану влада покој прави. 38. Охрабрени Турци брже боље пођу, Па тајом и крпшом до планине дођу. Ту коњици лаки сви са коља сиђу, Па с пушком у руци у планину пођу Мислили су у њу лако да униђу, Али, кад у нади до потока дођу, Опазн их с-тража, те пушке опали, 11 неколко првих нападача свалп. 39. Но остали Турци у гору потеку, Ал их устаници у жељи претеку. Чим је пушка пукла, сав се логор диг'о Сваки је се прен'о и оружја маш'о ; У часу је сваки до потока стиг'о, И нри севу пушке Турадију наш'о. Пиктале су љуте пушке с турске стране, Ал се Срби стану из горе да бране. 40. Али један Турчин, људескара јака, Користи се велом поноћнога мрака, Па Србима с леђа у планину зађе, И Једноме бору Крадамице пође, Па, када за бором једног старца нађе, Он му с леђа ћутке тихим кроком дође. Заклео се беше, да ће главу дати, Ако живог Влаха ту ноћ не ухвати. 41. 11 кад је уз борца неугледан стао, Он га је за руке с леђа дочепао : Хтеде, да га свлада и са собом води, Па да се по Босни својом славом хва.ш, И да своме ћефу и беснилу годи Али за ту славу беше јоште мали, Јер Вукалу старом — њега нап'о беше И сребрне власи снагу не узеше.

ч