Otadžbina

ана КАРЕЊИНА

Иу, после двомесечвога усамљенога живота на селу, он дође до уверења, да то не беше више љубав његове прве младости; да му она не даваше мира ни покоја; да не могаше живети у неизвесности: хоће ли она да му буде жена или неће, да то питање мора пресећи, и да очајање његово и страх због непристанка, беше глупо уображење, без икаква основа. И он дође у Москву тврдо одлучив да је запроси, и да се њоме ожени, ако пристану. Или... он и не иомишљаше о томе, шта пе бити с њиме ако га одбију. VII Приспев јутрењим возом у Москву, .Бовин одседне код свога старијега брата по матери, Кознишева, и пошто се нресвукао, упути се нраво к њему у кабинет, у намери, да му све исприча, и да га упита за савет: Но брата не затече сама. Код њега беше некакав професор ФилосоФије, који нарочито беше дошао из Харкова, да се објасни о несугласици, што се беше појавила између њих двојице, о неком велеважном философском питању. ПроФесор је нешто жестоко писао против материјалиста. Сергије Козиишев је пажљиво пратио ту полемику, и прочитав последњу расправу проФесорову, послао му је у једном писму своје примедбе, пребацивајући му да је учинио материјалистима многе уступке. И проФесор похита одмах да се објасни. Повела се беше реч о модерном питању: има ли границе између психолошких и физиолошких нојава радње људске, и где је та граница? Сергије Ивановић дочека брата својим обичним ласкаво -хладним осмехом, и упознавши га с проФесором, продужи разговор. Човечуљак у наочарнма, ниска чела, застаде мало, колико да се поздрави са Љовином и даље продужи разговор, не обраћајући на њ' никакве даље нажње. Љовин седе у нади, да ће проФесор отићи, ну ускоро га заинтересова њихов разговор. Љовин је у часописима читао расправе, о којима се водио говор. Као природњака са универзитета, њега занимаше развитак природних наука, којима је знао основе. Ну он никад није покушавао да научне проналаске и извођења о постању човека као животиње, о реФлексима, о биологији, о социологији — доведе у везу са питањима о значају живота и смрти по њега самога, питањима, која су му се у последње време наметала све чешће и чешће. Олушајући братов разговор са проФесором, њему се чињаше, као да они мешају научна питања са другима, и да су се неколпко пута чак и примакли тим пнтањима. Ну кад год би се и примакли главној ствари, они би се поступно опет од ње одмицали. На тај