Otadžbina

ана карењина

65

Кити је бпла још шипарица, кад је Љовин свршио универзитет. Млади Шчербацки, ступивши у маринску службу, утопи се у источном мору, и тако се Љовин, поред свега свога пријатељства са 06лонским ређе виђао са Шчербацкима. Но кад је ове године пред зпму долазио у Москву, и посетио Шчербацке, .Бовину је већ бпло сасвим јасно, у коју му је од њпх трију било управо суђено да се заљуби. Нигата простије, рекао би, него да он, у својој тридесет другој години, од добре породице, доброга стања, запроси кнегињицу Шчербацку; по свој прилици неби имали ништа против њега. Ну .Бовин је био заљубљен, и Кити је за н.' била тако неко надземно савршенство, а он сам опет такав јадник, да није смео ни помислити, да би и у њеним и у његовим очима био за њу при.шка. У такој недоумици задржи се два месеца у Москви. Није било дана кад је неби видео. Наједанпут одлучи да од свега тога не може бити ништа, и врати се у село кући. .Бовин је дошао до уверења, да је у очима родбине незгодна и недостојна прилика за лепу Кити, и да га сама Кнти не може волети. У очима родбине он није имао никаквога одређеног положаја у друштву, а међутим су му другови већ били — неко пуковшхк п крилни ађутант, неко проФесор, неко директор банке и железнице, или председник суда као Облонски; он пак (Љовин је добро знао какав је морао изгледати у очима евета) не беше ништа друго до обичан поседник, коме све занимање беше да пати стоку, да бијс тице и да подиже зграде на имању. Једном речи он беше обичан млад човек без икаква талента, човек дакле, којн се, по општим појмовима, занимаше само оним, чиме се занимају људи, који иначе не беху ни за какав други посао. А сама тајанствена дивотна Кити — није могла ни волети њега, човека, који, по самом његовом нахођењу, нити је био леп, нити је иначе у чему год био виђен и уважен, него беше обичан, прост човек. Осим тога, он је налазио сметње својој љубави према Кити и у самим пређашњим односима својим према њој — односима одрасла човека према детету — а услед дружбе са њезиним братом допуштао је још и којекако, да га неко, као обичпа ружна, добра човека, може још и волети као пријатеља. Али да га може волети љубављу, као што беше његова према Кити, за то је требало бити леп човек, и што је главно — необичан човек. Он је слушао како жене често могу да заволе обичне, ружне, просте људе. Ну он у то није веровао знајући, како сам воле само жене лепе, тајанствене и необичне. отаџбина №. xix. ов. 73-ђа 5