Otadžbina

АНА КАРЕЊННА

саетавши се с братом, н после рааговора његова с проФвсором, а нарочпто после онога и нехотичног протекторског тона, с којим му је брат разабпрао о економнји (материнство им је било неподељено, и Љовин је управљао деловима обојице) Љовин увиде, да му никако није могућно говорити с братом о својој одлуци да се жени. Он осећаше да му брат неби ту ствар ни узео онако, како би он желео. — А како је са ваинш земством ? упита Оергије Ивановић, који се јако интересовао за земство, и придавао му особити значај. — Ја вере ми не знам... — Како то ? Та ти си «лан управе. — Нисам више, иступио сам, одговори .Бовин. Више и не идем на састанке. — Штета! — рече Сергије Ивановић намрштено. .Бовин, да би се оправдао, поче причати шта се све" радило на састанцима у његовом срезу. — Тако је то увек! прекиде га Сергије Ивановић — таки смо ти ми Руси. Можда је то и добра црта наша, да увиђамо своје махне, ну ми претерујемо, и тешимо се само иронијом, која нам је увек на језику. Али ја ти ипак велим, дај ти другоме коме народу таку установу као што су наша земства — Немци и Енглези извојевали би њима себи слободу, а ми се. само смејемо. — Шта да радим ? рече .Бовин постиђено, То беше мој последњи покушај. Али што не иде не иде. Нисам способан. — Нпје да ниси способан, него ти не гледаш тако на ствари— Може бити, снуждено одговори Љовин. — А знаш ли да је брат Никола опет овде? Никола беше старији брат Константина Љовина, и рођени брат Сергија Ивановића. Веше то права пропалица и увек у рђавом друштву. а са браћом беше у завади. — Шта велиш? упрепашћено повпка Љовин. Одкуд знаш? — Прокопије га .је видео на улици. — Кајем се и што сам ти то казао, рече Сергије Ивановић,. машући главом, своме узбуђеном брату. — Распитао сам где станује и послао сам му меницу његову коју сам за њ' Трубину исплатпо. А ево шта ми одговара: И Сергије Ивановић пружи брату писмо. Љовин узе читатп: „молим најпокорније, да ме оставите на миру. То је све што тражим од своје љубазне браће. Нчкола Љовин.« Прочитав писмо, Љовин држећи га у руци и сиуштепе главе, стајаше пред Сергијем Ивановићем. У души његовој борила се жеља да заборави брата, са уверењем, да то ипак не бп било племенито.