Otadžbina

ана карењина

— Он очевидно хоће да ме вређа, продужи Сергије Пвановић — али ме не може увредити, и ја бих му од свега срца помогао, лу знам да му се не може помоћи. — Може бити да је и тако, ну ја осећам, особито у овај пар — али то Је друга ствар — ја осећам да не могу мира имати. — То већ не разумем, рече Сергије Ивановић. Ја само једно знам : стрпљења! После свега тога шта је Никола урадио од себе, ја сам већ друкчије стао гледати на оно, што се зове подлост и неваљалство... Ти све знаш, шта је почшшо... — Ах, ужасно, ужасно, рече Љовин. Лакеј Сергија Ивановића даде Љовину адресу Николину. Љовин одмах науми да иде к њему, но, промисливши се, оставн да оде пред вече. Да би се успокоио , требало му је пре света свршити ствар, ради које је и дошао у Москву. Отишав од брата, Љовин се упути у суд Облонскоме, и, разабравши за Шчербацке. он похита тамо, где су му казали да ће наћи Кити. IX У четири сата Љовин, сав узбуђен, одвезе се у зоолошку башту и упути се на лед, где се клизало. Знао је насигурно да ће је тамо наћи, јер је спазио њихова кола, где чекају у ловорцн. Беше ведар, студен дан. На уласку, у поворци, стајаху каруца, саонице, жандарми. Шешири у налицканих посетилаца одсеваху према сунцу. Свет се тискаше на улазу н по почишћеним стазама, а између руских кућица украшених свакојаким дрворезом; старе китњасте брезе, у којих се гране беху повиле од силнога снега, изгледаху као обучене у нову свечану одећу. Љовин, гредом, говораше у себи: „само мирно, шга је? шта ћеш? умукни будаласто срце моје.« Ну залуду покушаваше да се утиша. Познаник неки, поздрави га, ну Љовин није га ни познавао. Беше већ дошао до клизавице. До ушију му већ догшраше весе.ш кикот п звекет ланаца, на којима се спуштаху и дизаху сонице. Он приђе ближе, и угледа је међу толиким светом што се тоциљаше. По неком унутрашњем узбуђењу, радости и страху, он је знао да је ту и она. И доиста она сгајаше на противној страни наледу, и разговараше се са неком госпођом. Ни у њеној одећи, нн у њеном држању не беше, рекао би, ништа особито, ну Љовин је ипак у толиком свету угледа. као ружу посред корова. „Да ли да јој приетупим? к — помисли: Место на коме она стајаше, чињаше му се као неприступна светиња, и он, од силнога узбуђења, у мало што ■се не врати. Требало је муке да се савлада, те да размисли, да