Otadžbina

98

Н А ПРЕСТОЛУ

Тако је говорио Ханс гледајући радосно своју жену. Валпурга упита: А где ћеш ти то да градиш кућу ? Ханс се окрете: као шта ту има још да се пита? Он је истина обећао својој жени да ништа неће бити на што она не пристане, али то треба да је за њу доста, сад ваља свршити ствар у коју се загазило. Са великом влашћу над собом он рече: — Па дабо'ме да нећу зидати овде уз ову стару колибу, већ тамо горе код наше механе. Али ја сам већ казао да ми због те граћевине не смеду дирнути онај великн орах. Чудићеш се док видиш колико ћемо имати ове године ораха, биће на сигурно три товара. А свака година кад ораси добро понесу — то је година за мушкарце! Валпурга му покри уста руком, па гледајући преда се рече: „Ти си добар човек као добар дан; веруј да те ја боље знам но што ти сам себе познајеш. Са свим ми је право што си сада постао мало оштрији; ја сам ти увек говорила да се не снебиваш и не кријеш за друге. Ти имаш толико исто па и више памети но они. Само да си од некуда могао бити сакривен иза врата онда када сам ја Краљици о теби причала. А тамо на годину кад Краљица пође у планине свратиће и к нама, то ми је обећала и руковала се да ће нам за цело доћи у походе. Хано је само гутао добре речи своје жене па се само смеши. Муж и жена стадоше се међусобно хвалпти и преузносити што ни мало није обичај, а најмање међу сељацима, и они би се стидели да су за то знали. Али за њих носле толиког растанка беше настало као неко ново верење , као нова свадба. Они не беху ни свесни тога да су били постали једно другом туђе, нити беху свесни садашњег силног уједињења, јер за њих сада беше најважније питање о куповању механе, јер од тога је питања зависила срећа и мир њиховог брачног живота.