Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

113

су црне и црвене, а ја ћу волети моје драго док ми живот не } г вене." На један пут он викну: — Валпурга, морам да сиђем , не могу ти више набрати трешања, јер ми се врти мозак ! Он брзо спђе, и кад беше опет на земљи, рече: — То ми се није догодило целога живота, да. ми помрча свест, и ако сам по пола дана бивао у врх трешње ; мени се сада врти мозак ед радости и среће наше. Нећу ти се више попети ни на једно дрво. Било би страшно да се скрхам. Ми сад морамо пазити да чувамо наше здравље. Нећу ја да сломим ногу, хоћу ја још да поиграм с тобом! Кад станемо удавати нашу Бургају, онда ћемо играти нас двоје. Нисто већ сада чујем свираче; слушај , зар ти не чујеш ништа ? — Јок, а и причекаћеш ти још мало док засвирају у сватовима наше Бургаје. -- Па онда, морамо јој наћи момка каквога шале нема. Шта велиш за каквога прпнца ? Морам ућутати одмах, иначе ћу Бог зна шта надробити. Ја већ не знам ни шта говорим, ни ко сам, ни шта сам ! — Ми смо дома, и ти си мој муж, и све је како ваља. Видећеш чувам ја за те још нешто... — Не говори ништа, не обећавај ми нпшта, мени је доста. Чини ми се неверица да имамо дете. Чпнп ми се да нам је тек данас свадба! (НаставиКе се)

ОТАЏБИНА КН>. XVII., СВ. 65 -Т»

8