Otadžbina

НЕЕОЈИКО ЦИфАРА

115

ливени. За што? Или за то што су — као и већина срп•ских чиновника -— нука сиротиња материјална, па не могу ризиковати насушни хлеб своје породице, да би истину јавно казали. или су спекуланти, који мпсле да им треба причувати свој арканум за онај моменат када дође ред да они буду Миннстри фпнансија. Ма који од та два узрока био, тек онп ћуте.... ћуте онда, када би требало да говоре и да им свака реч одјекне као гром у овој загушљивој атмосфери која нас је притисла. Али било што немамо правих финаџсијера, било да их имамо али без самопрегорења за отаџбину, без чега се у ■оваквим државама као што је Србија, не може ништа велико и добро учинити, факт је да ни релативно велике награде не могоше изазвати озбиљну јавну дискусију о једном питању, које још мање може трпети одлагања него и само велико питање о промени нашег државног устава у напреднијем, самоуправном смпслу. Али ми, уређујући за сада једини књижевно-научни часопис у Србији, који се труди колико може да издигне интересе целе отаџбине над интересе појединих партија, нисмо се могли задовољити са тим фактом. Ми смо се морали трудити, да се бар приватним путем, колико толико, обавестимо о правом стању тако важног питања. Тражећп људе од којих би могли добити та обавештења, срећа нас је намерила на једнога оригиналног старца, који је често размишљао о народно-економним и финансијским одношајима Србије иросто из иасије за ту врсту иитања, без икакве намере на примену ресултата његовог размишљања у пракгици. То је његово лично задовољство. Он размишља о фпнансијама као што други иде у лов или јаше коња. Упустивши се у разговор са тим старцем, ми бесмо еблуирани масом знања које нађосмо у њега, и ако га нико од оних што га сретају сваки дан, не слуте у њему. — Смемо ли вас замолитп да нам напишете једну расправу за „Отаџбпну" о нашем садашњем финансијском ста8 *