Otadžbina

40

СЛНВННЦА

— Ето с мојим пуковаром ! Загледах се у оног трећег; доиста потпуковник Срећковић. — Шта радиш, Мијаило ? Нисам те ни познао у овој помрчини. — Ето шта радим. Од чптавог пука остао ми је само пуковски лекар!... — Наопако — запрепастих се ја — зар сва три батаљона ?... — Ах, није то што ти мислиш. Батаљони су сви здрави и чнгави, само што ја, њихов пуковски командант не знам где је који, само што мога иука нема више ! — Ама како то за Бога? — Врло просто. Најпре ми узеше један батаљон и послаше га горе у лево, па онда дај други батаљон и овај послаше у десно, најзад узеше мп и последњи и послаше га некуда без трага у оне кршеве позади! Ето како сам ја остао пуковар без пука ! — Па добро, како се свршила битка, шта је резултат ове данашње борбе? На којој су линији ветерас наше предстраже? — Ја сумњам, да то већ сада зна и онај који је да нас овде командовао — рече Срећковић и показа једиог официра, који у том тренутку изађе из колибе у којој беше Краљ. Познавши у њему команданта дунавске днвизије, пођох му на сусрет. — Добар вече, г. ђенерале! — А, ти си побратиме? — рече Милутин Јовановић замишљено и пружи ми руку. — Да ли би било индискретно од једног побратима, када би те у овом тренутку замолио да му кажеш шта је управо данас свршено, шта. је резултат битке? —