Otadžbina

52

СЛИВНИЦА

дајем. Нарочито ми рече, да је у толико ризичније иа сетакво што узимати, у колико се зиа, да је Бинички човек непоуздан и несигуран да би млађи под њим могао слободно да ради. „Услед овако умесне примедбе ја га замолим да не извршује налог, а остале нисам ни послао. Само наредим команданту X пука, да се са својим батаљонима провуче кроз међупросторе батерија и да машира даље, не би ли бар главни део пешадије стигао на одређено место , а само једну чету своју да остави артилерији као заштиту и помоћ при извлачењу топова. „После тога (око 3 сах. по подне)'оставим теснац, прођем Чеканац и упутим се Бруснику да тражим команданта дивизије. На 500 метара пред селом срете ме ордонанскоњаник Туцаковић с писмом пуковника Биничког, у коме ми наређује да, као ђенерал-штабни официр одмах одем С артилеријом на Јалботину и одатле пронађем и користим најбољи пут за Пиштен и Повалириш, пошто је узета линија непроходна. „Како сам био врло близу села учини ми се, да ће боље бити да се с Командантом састанем и ближе објасним о његовим намерама и начину како да се артплерија и возови из ове кризе избаве. „Кад сам га нашао у селу пред једном кућом, изгледао ми је као да је ван себе. Ја му јавих, како је пред х 1еканцем т држећи, да он за тамошњу ситуацију не зна, пошто га онде целога дана не видех. „На то добијем овакав одговор: „— Био сам тамо. Видео сам све. Наређујем вам, да е места мој налог, без даљег говора, изврпште! —• „Окренем коња и појурим да извршим налоа „Око 4 сах. све је било кренуло к Јалботини. У овом селу узмем вође. Рекоше ми, да има прека пута за Брусник —- Пиштен — Повалириш.