Otadžbina

УСПОМЕНЕ СА. СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА ,, 9 а климају кад хоте да рекну : не ! ....А други крај, други адет ! Ви приморци опет речете : ши ! шјор ! курпа де бако !.,.. Не имадох кад да му врнем мило за драго, јер у тај мах пуче ширина пред нама. Сунце бјеше на западу. Језеро бијаше мирно. Очи ми лете на све стране, не знају гдје ће се зауставити, да ли к Скадру, или под Крајину, или к Врањини и Жабљаку. Румија и Проклетија поносито ми сретају поглед. Обале су већ заодјевене загаситим зеленилом. Вода је од сто боја, а брјегови се нижу разнолични, пропињу се, завијају се, упадају, износећп и кријући своје новине. А све то разноличје поклопила голема, чивитаста капа небеска, с којом се шљубљује такође голема, глатка површина водена. На моју жалост поче се нагло хватати сутон, а ноћ без мјесеца. Лађа се устави. Људи надожише огањ на сред ње, пак се онај старн и она два Арнаута и онај дјетић прикупише око топлине, грабећи се око мјеста. Док је та вардања трајала, просу се неколико ријечп, па опет наста тишина, а свакоме на лицу читаше се зловоља и безгранична себичност. Она баба Зећанка гледаше ме њеканш љубазно. Ја помислих да јој моје лице напомиње кога. ко јој бјеше мио, иа хтедјох да је ословим, али ме она претече. -- Рано моја, јеси ли ти медик? — Нијесам, сестро, а шта ти Фали? Она ми исприча од кад болује од грознице и шта је све радила да се излијечи, па све залуду. Ја је посвјетовах како сам знао, пак стадох наговарати сапутнике нека иачине мало мјеста крај ватре болесници. Али како на лијепе не мога се ништа, почех грајати. а Малпша ми поможе, те се бездушници једва склонише. Ја. и он остасмо на крми.