Otadžbina

УСПОМЕНЕ СА СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА

њеко ме гурну у ребра и загледа ми се оштро у очи. Немогах поднијети тога погледа. За тијем се стотине очију обрнуше пут мене и чух гњеван гас : «Како је тај никоговић запао међу нас? Одакле си? Шта хоћеш овдје ?» «Ја сам из далека" почех ја дршћући. али ме прекидоше страшни узвици : «Ха, опет један од онијех! Ти си бабун, ти си ухода млетачка ! У воду с њим !..." Ја падох на кољена. «Не гријешите се, господо, тако вам ово весеље не било напокоње ! Какав богумил, чија ли ухода ! Ја сам сиромашак из далека. Тражим службе." Један старац на то махну ми руком и сједе ме крај себе. „Ми смо те навлаш препадали, а сад нам те жао. Ми смо сви из пратње младога краља Уроша, који је ено у оној лађи, међу оном младостн. Погле оне огњеве по планинама ! Онуда силазе наши војници, од Будимља, из Призрена, од Драча, јер ће цар госиодин одавде ггреко Хума....» „Шта? И ок је овде!?» повиках, али ми немаде кад старац одговорити, јер у тај мах сви поустајаше и поскидаше капе. «Ево цареве лађе !» рекоше. Залуду се пропнњах на прсте, да га видим —- заступила господа. Кад опет посједаше, али царска лађа и мноштво их за њом, далеко одмакле, па и Зета ми се даље учини. Не знам за што, али ми се стеже око срца. Погледам старца али он почео дрхтати. Мени се ражали и нагох се. да га у руку пољубим, а ои их диже обје врху главу и повика : «тешко нама !» и.... распрши се он и сви остали, као облак. Гледнух к истоку. Отуда летијаше голем, црвен плам, који у трен попали сву Зету и све њезине љепоте срази. — Ето што сам видио. — Трабуњао, да што ! Видиш да те грожница ухватила . — опет ће Малиша. — Ама јеси ли кад год био у каквој старинској, запуштеној цркви ? Је ли истина да те јежња хвата, ако у њој постојиш ? То је с тога што је у њој остао траг молитава и људских мисли. А да заспиш у њој, тек би