Otadžbina

ИСТОРИЛА ПОИМАЊА ХЕМИСКИХ ЕЛЕМЕНАТА

105

гих тела, мерио је тежину тела ваздуху и вакуму, опажао је стисљивост ваздуха под притиском, показао је да се звук не распростире кроз вакум и т д. После Бојла јавља се ирландезац Мауолу (1 645 до 1679), који истина није имао велики утицај на правац хемије тог доба, али чија теорија о горењу беше много ближа истини од доцније теорије Флогистона. Он је узео, да ваздух садржи неки витални или ватрени шпиритус (врЈгЛиз уНаНз, ]§пеие.) и да тај шпиритус подржава дисање и горење. Како и шалитра може да подржи горење, то је узео да и она садржи тог шпиритуса, па за то га је назвао и врЈгИив пНго-аегеиз. Кад је Мајов држао запољену свећу под звоном стакленим, које беше на води поклопљено, приметио је, да се вода пење у звоно а свећа се гаси. Он је добро схватио. да је свећа горела под звоном донде, док је било у њему нитро-аера, а кад је исти потрошен, свећа се гаси, јер је остатак ваздуха покварен, па не може горење подржати. Пењање ваздуха у звоно пак протумачио је тиме, што је исти губитком нитро-аера изгубио своју еластичност, те с тога не може да противстаје атмосФерском притиску. То је исто приметио Мајов и кад је миша у истом апарату под звоном држао, т. ј. ваздух се под звоном квари и губи еластичност, а миш угине. Из тога је извео закључак, да се дисаљем, као н горењем, везује исти део ваздуха. Ово коректно гледиште Мајова није било усвојено, с тога је хемија морала тумарати још неко време до решења питања о горењу и дисању. Може би-ви да би Мајов сачувао хемију од тог тумарања, да га није прерана смрт задесила. После ових њуди јављају се два Немца — Бехвр 1635—1682) и Штал (1660 —1734)— који се бавише поглавито питањем процеса горења. Они су, за тумачења тог процеса. поставили нову теорију флогистопа , која на скоро свом тадашњом хемијом овлада. Бехер је први нокренуо мисао о тој новој теорпји, а његов ученик