Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИБОТА

ПЕСМЕ јЗ,л. ЈА. ј Ј овановића XXVIII „Дома^ица". Шенидба је данас опасна и скупа, А, Бога ми, брате, често је и глупа. Чим привенчаш жену. за вечито време, Одмах се на тебе све невоље стреме : Дугови и деца п брига до гроба За час прође срећа момачкога доба. Заборавиш на се, па за децу живиш Ничему се в::ше но њима не дивиш. Бациш идеале, намере и књигу, Па о деци само водиш вечно бригу. Напустиш све тежње, напустиш и звање Једина ти жеља постане имање, Да за децу течеш, да оставишњима; И што радиш — радиш тек, да њима има. До душе, и жена са миразом дође, Ал то, увек, брзо, н:осстпо, прође — Само да се може на крај да изађе Ил се чува деци, да се за њпх нађе. А, кад жена умре без порода свога, Ето теби одмах рода њезинога, Па из куКе носи све, што год дохвати И мираз и спрему — све патраг поврати. Нити ти се призпа, што си је одев'о ; Ни што си и себе због ње прегорев о ; Ни што си за погреб и лекове дав'о ; Ни што си је дуго, дуго издржав'о. Често од мнраза н жениних пара Нит' има помоћи нити каква ћара. За то се ја никад оженио не би' Потражнћу какву »домаћицу« себи. Сад баш једној оглас у »Дневнику« читам Идем јоште данас, да за пу распитом. Лепу ћу јој плату за услугу дати (А уз то ћу какву младу изабрати) Па нека ми спрема и по кући ради, А нека ми. богме, и живот заслади. Додија ми крчма и њезино јело Доста ми је пута у грлу засело.