Otadžbina

зар то — 4удило

567

стане и да хода по соби, пустите га; ја ћу се вратити после три или четири сата. Дакле, дон Анзелмо... (прашта се). Анзелмо. (Задржава га) Опростите, пријатељу мој. ја бих имао да говорим с вама.... Извините ме, Паулино, опростите господине Лујзе, нисам вас спазио. .. Спустила ми се магла на очи, те ништа не видим!. Аујз. Не обзирите се на нас.. . Дочули смо за несрећу, и дођосмо ја и моја сестра, да вам изјавимо безусловно. Аеандро. Да, то сам хтео и ја рећи.... безусловно.... како ја, тако..., и ја сам. Анзелмо. Хвала вам пријатељи моји. Ако желите да видите сироту Анђелу у кабинету је.... (Карлоти и Паулини) и обрадоваће се. Паулина. Али да јој не будемо на досади? Анзелмо Никако! Пријатељице као што сте ви! Кад нас ви не би у таким приликама теши.ш, ја, да ко ће? Паулина. Онда.... (Карлоти) Хоћемо ли? Карлота. Хајдмо. Паулина. До виђења, дон Анзелмо! К-орлота. Збогом.! Анзелмо. Збогом, кћери моје. Паулина. Сирота Анђела! (излазе о деона на првом углу). ЉЈз. А ја с вашим донуштењем и повторавајућн вам ... (даје му РУку). Анзелмо. Хвала вам, хвала вам! Лујз. Вратићу се доцније. Анзелмо. Збогом Лујзе (Лујз одлазв). Леандро. Онда и ја с вашим допуштењем.... и повторавајући Анзелмо. Не, ти немој ићи, имам с то'ом да говорим, будитако добар и стрпи се још неколико тренутака. IV СЦЕНА Анзелмо, Матијас и Леандро. Леандро. С тојим вам увек на услузи Кад се пријатељи не би познавали у таким приликама, онда, на што су?.... Верујте ми. Анзелмо. Верујем, дра['и Леандре!. Седите, седите господине дон Матијасе. (Њих двојица оеде на софу ), Извипите ме, пријатељи драги, што вам досађујем питањима, али ви знате, како ја љубим свог Гонзала, ви видите, што и ја видим.... и слутите у каквим сам мукама. Матијас. Слутим, пријатељу мој. Леандро. Сви ми то слутимо.