Otadžbina

584

ЗАР ТО ЛУДИЛО

Анзелмо. То баш хоћу да знам ! Гонзало (на страну). То хоћемо да знамо.... Све да дознамо!.... Дивно! Анзелмо (тихим гласом), Ја хоћу да спассм жпвот свог сина, хоћу да његов помућени ум оздрави; хоћу да покажем свету његову пеокал>ану част или хоћу да види : како се она пере !.... То ја хоћу! Анђела. И ја ! Енрико. Зашто не ? Гонзало (на страну). Шта то говоре тако тихо? Не чујсм их. Што они тако говоре разумем , али мој отац, зашто спушта и он свој глас ? Анзелмо. За спна кога волимо, као што ја волим Гонзала, отац је готов на све.... на све! Је ли тако ? Енрико. За створ којп љубимо? Да, па њ смо готови на све, на племенита и рђапа дела, на злочинство и на мучеништво ! Ви тако мислите тек сад, а ја нисам никад друкчије мислио!.... Анзелмо. Дакле ми се у свему потпуно слажемо ? (Анђели) А ти? Анђела. Кажите ми шта да радим, да спасем жпвот, разум и част мога Гонзала, а ја вам се кунем, да ћу учинити све, што будете наредили. Енрико. Да, али говоримо тише, јер нас он прислушкује. Гонзало. Опет шапућу! Ах издајници ! Анзелмо (Енрику). Решио сам се , да дознам целу истину и тражићу је у вашем срцу, ма га морао растргнути на двоје! (Анђели) и у твом грлу, ма те морао удавити сопственим рукама! Анђела. То можете после, али прво морате ме саслушати! Гонзало (на страну). Шта ли то рече Анђела? Ништа не чујем.... Енрико. Ја нисам човек који бега. Добар или рђав, какав сам, за таког се издајем.... За своја дела стојим сваком на биљези ! (Тихим, али мушким гласом). Страх и притворство није нико убрајао у моје иороке. Анзелмо. Искрен п дрзак ! Тпм боље! (Тихим али претећим гласом). Али и да вас тс врлине не красе, ја бих зпао пробудити их у вама ! Енрико (ладним подсмешљивим изазивањем). Да их немам, чини ми се, да би мп их мучно могли улити ! Анђела. За Сога, зар не видите да нас чује! Изиђимо одавде. Анзелмо. А, чини вам се! А хоћете ли да знате како бих то ипак могао ? Енрико. Прпзиајем да сам радознао.