Otadžbina

ЗАР ТО — ЛУДИЛО

583

оквир светлости !.... У тај мах, учини ми се, да чух Анђелин глас, где ме зове..., али у исти мах час зазвпжда пагсосна пишталица и продре ми у мозак!.... Рикнух као апсеник, огворих вратанца и стрмоглавих се у празнину, тражећи у ваздуху, да шчепдм проклету клицу.... несвести и љубоморе !.. . Ах, оче, оче мој ! (Баца ое у иаручја д. Анзелмуј Имај сажаљења са мном ! Анзелмо. Оди, оди у моја наручја, на срце моје! Овде, овде.. . па нека сад дођу твоји гониоци (милује га и плаче с њим). Гонзало. Али ево их!..,. Тамо су!.... Ево их, погледај!.... Као оне поћи ! ... IX СЦЕНА Пређашњи Анђела и Енрико. Аизелмо и Гонзало с лева. Гонзало се крије као дете у очеза наручја. Анђела улази нагло с десна, а мало за тим и д. Енрико на дно. Ан1је да. Оче, оче, Енрико долази, видех га, видех га где амо иде !.,.. Пстерајте га нз ове куће! (Анзелму). Отерајте га ! Анзелмо. Ја сам га звао. Анђела. Ви ? ! Анзелмо. Да, ја ! Енрико. Ви сте ме звали. и ево ме, као увек, кад ме тражите било ви — би.10 Гопзало. Гонзало (тихим гласом). Гле, како се приближују !.... Гле, како су смерни ! Ох, то ме теши !.... Је ли тако оче ?.... Анзелмо. Да, Гонзало, тако је! Гонзало. Али сад. .. питајте их о ономе ... што смо ради знати..., Сећаш ли се ? Анзелмо (устаје). Сећам се !.... И треба да говоре ! Гонзало. А ја ћу остати ту, да их посматрам као оне ноћи.,.. (Тихим гласом). Дакле, почнн. ти не знаш како је пријатно прислушкивати !.... Анзелмо (приближи се Анђели и Енрику онако, како глумац нађе за сходно). (На страну). Гонзало има право, то треба, то је неопходно потребно ! (Анђели). Сећаш ли се, шта је Гонзало некад био? Погледај га сад! |Енрику). Сећате ли се вашег доброг пријатеља ? Опда молим вас, бацпте један поглед у ово бедно створење !.... Анђела. Боже! Енрико. Да, врло је несрећан !.... Анзелмо. Све се мења. Овај није више онај, који је требао; али остаје неко, који се није променио, остајем ј.а, његов отац ! Анђела. И ја, оче мој !