Otadžbina

246

Ђ О В А Н А

Небо беше плаво без и једног облачка. Тихо пловиле су гондоле и баркете једна према другој; у сињем мору огледале су се поносно венецианске цркве и палате. Сунчани зраци титраху се шареном светлошћу по доксату и по сводовима тих палата и цркава. И море и ваздух, и светлост и сенка, све се то миловало и драгало, канда хтеде да утврди варку, да је та необична варош у мору још увек краљица јадранскога мора То беше последњи дан нашег боравка на талијанском земл.ишту. Беше ли то узрок, гпто смо тако озбиљни и ћутљиви били? или помишљасмо на пролазност људске моћи и величине, гледајући обамрли сјај Венеције? Поносита невеста Адрије данас је тнх, мртав град; са дивних грађевина ломи се камен по камен, ронећи у море: негда богато украшене дворане, данас су пусте; врата нагигантским степеницама затворила су се за навек; потомци оних Млечана, који су некада славу републике по целом свету разносили , данас су само сиромашни рибари. Па и саме месојеђе су мртве. Света до душе имаде још увек доста, који дође да се наужива млетачких месојеђа. Али у место древне лепоте упада му у очи гола сиротиња. На пијаци св. Марка, на очиглед Маркове цркве, окруженој аркадама Прокурације , где се иначе за поносном патрицијарком вукла тешка бармунаста хаљина; где се племић у гунгули знао неоиажено приближити љубљеној жени , где се у мрежи оштроумних питања открила многа тајна, опасна за републику, а погубна за оног. који беше тако непажљив, да се* је дао уловити — ту се данас шета двадесет до тридесет људи под образином међу стотинама странана. По језику и по кретању лако ћеш познати, којем слоју друштвеном припадају те особе под образинама. То су с-луге и слушкиње, које се свете сињорији, код које су прошле године служиле, враћајући јој сад све оне лепе називе, којима их је она частша; слушкиње, које под ведрим небом свом го -