Otadžbina

Ђ О В А Н А

?47

сподару набрајају све оне тајне, које се иначе никада не износе изван куће ; то су калФићи који свом господару, на очиглед сле! нуте светине, пребацују како су их рђаво хранили и како су од њих били бијени ; просте гкене, које мужеве своје варају; мужеви, који су дошли да под образином своје жене проматрају Данас нећеш више наћи ни оне стародревне образине од црног баршуна, које су еамо очи и нос скривале. (( Сагпел т а1 с1е Уешзе" данас је још само варка утвора. Седосмо у гондолу, са које смо дали кров скинути. За нама хука и брука — а на мору тишина; но да не буде иретихо, за то се је побринуо наш млађи гондолир. Тај младић беше, по сравњењу према осталим отрцаним гондолирима, ретком помњом одевен: хмогао би рећи, да је био елегантан. Исечене ципеле сјајиле се као огледало, а беше га лепо погледати, како се грациозно издиже и сагиње, кадгод дигне или спусти весло у таласе. Шарена кошуља, сапета црвеном марамом око врата. око паса такођер црвена марама везана; широке. велике кариране чакшире ; све то одговарало је венепијанском укусу; јер Талијанац воли светле и шарене боје. На црну, куждраву косу натакнуо је мек шешир широких обода, и то најеро, како то већ приличи тако црним, враголастим очима, из којих је вирила талпјанска добродушност али и лукавство. Рукаве беше узвинуо преко лаката, да му не сметају у веслању, премда је сваки час застајао без бриге да ли је то нама по волзи ; за човека, који половину свог живота продрема на сгубовима <( пијацете ):> у хладу, за њега време нема никакве вредности. Па онда, кад год би се какве образине провезле, поздравио би их он обесним подсмехом, а кад би се каква лађица са госиођама приближила, махао би шеширом, а кад би се са којом покривеном гондолом сусрели, знао би у њу довикнути коју шаљиву. А када му и то већ досади, почне да пева оне оригиналне песмице, које тако