Otadžbina

252

Т) О К А II А

зас-лужим ■— но што даде вама право да ми новац нудпте за моју бол?» «Немаш право, пријане», рече моја сапутница, «што од Тита захтеваш да нам ероје јаде прича, а и Доменику не ваља што се руга нечем, зашто нн сам не зна и што је Титу без сумње много жалостн и јада задало." За тим се окрене к Титу и рече: иНемојте мислити да само из радозналости нитамо. Можда бп вас могли утешити, можда би вам могли помоћи.» Милозвучни глас њезин, њене благе речи коснуле се старог Талијанца. Лати се за каиицу, коју до душе не скиде с главе, као да ју само номакне више на че^о, па онда одговори: — Ви сте, сињора, добродушни , и то што ми ви } екосте. годи срцу моме. Ја сам приметио како сте мало пре побледили — ја сам вас престрашио. Ви ми се не ругате, а нећете да вам само за забаву своје јаде причам Ви ми не нудите новаца, вама ћу да цричам. Нећу да и ви држите да сам лудак. А Доменику нека то, што вам причао будем, буде аоука». Када се је старац. пре него ли кренусмо на море, дотурао до наше гондуле, а красни Доменико му милостиво допустио, да с њим вози, тада. би све пре слутили, него да ће нас тај, како се чинило, душевно и телесно иропали човек тако живо заинтересовати. У тог човека беше без сумње осетљиво срце, које је тек кобан удес морао следити, јер само онај, који је зпао дубоко љубити, зна тако силно и мрзити. % ^ * Старац отпоче : «Бејах целог мог живота гондолир, а да сам хтео да будем мрнаром па којем великом броду, ја бих може бпти данас бпо сретап човек, но ја сам своје родно место тако силно волео , да бих волео погинути пего не гледати како се сунце над Венецијом рађа.... Волео