Otadžbina

Ђ О В А Н А

251

Погж дасмо тамо, но не видесмо ништа ванредно. У гондоли се возило мало друштванце према пиацети, 1 а у шему приметисмо једног аустријског оФицира. Бесмо већ близу острва Сан Лазаро м ја дадох знак Доменику, да даље према Лиду вози У ведро ШЈаветнило и сунчани сјај умеша се на један пут тама; готово се чинило, као да смо из идиле зашли у драму. Тито се придигне, уздане дубоко, најерн капу и поглади се по мрком знојном че.1у, па онда почне песницом по зраку махати, канда је хтео кога да туче, а при том прогунђа неколико пута узастопце: — Ух, ала мрзим те Аустријанце ' Доменико послуша га мирно и рече : — Сваки Талијанац мрзи туђе господство : било то сад аустријско или бурбонско. Сада смо се тога један пут решили, слободни смо и уједињени, па када ми Аустријанац да добар бакшиш, ја му се лепо захвалим " — А ја бих му га бацио у његово издајничко лице — кликне Тито срдито —- или шта више, ја не бих ни возио, или не —- дода мрко — јаб их га повезо. али бих га онда на усамљеном месту у море сурвао ! — Тито ! шта ће сињор и сињора о теби да мисле? Млади гондолир беше очевидно практичан и увиђаван. Старац се осрамоћен опет шћућурио у свој закутак и заћути. «Ти си нас већ двапут нреплашио, Тито м , рекох ја «па ако нећеш да мислимо, да си нас намером хтео престрашити, а ти нам онда приповеди, зашто ти Аустријанце мрзиш, па ћеш онда за награду добити једну Флашу најбоље марсале." Поносом, канда су му тај час огрнулм плашт млетачког дужда одврати Тито : „Сињоре, ја нисам човек зле ћуди, јер бмх вам иначе замерио што ми нудите Моји другови смеду ме пецкати, јер се ми опет помиримо и они ми даду, да штогод