Otadžbina

О Ц В Е Ћ У

129

.састоји се једна можда сићушна али ипак интересантна одлика човека од животиње. Емерих Димон има право кад каже : да пас више воли једну кошчину но пукет камелија. Кад природа почне да се буди из свога зимскога сна, кад биље и животиње, па и сам ваздух постану свежији и бујнији, онда „природа — како Лекок вели—узима кичицу, и даје околини сјајне бо.је које је зима уништила. Земља је сва засејана оним живим чарима, које срце дирају а очи одушевљавају.» Колико су стари Грци волели цвеће, види се из њихове митологије; ностање многог цвећа приписивалп су боговима, те су га за то и посвећивали њима. Тако нпр. за љубичицу мислили еу да је постала из стопа Јупитерових, и мирис јој је дат ради утехе, а неке скаске тврде да љубичица није нико други до нимФа Јо, која је била неучтива спрам Апола, и он ју је због тога претворио у љубичицу. Друга опет скаска велн: да је Јупитер претворио нимфу у краву, па је због ње после створио љубпчицу. Љубичица је била посвећена домаћим боговима, и при сарањивању метана је у урне. Веле, да је Венус не марећи толико за љубав Вулканову, приволела се тек венцем љубичица, што јој је овај пред ноге метнуо, очарана мирисом њеннм. У средњем веку били су омиљени венци од љубичице. Сликар Ђото сликао је Петраркињу Лауру са венцем љубичица, а кад је Карло VIII ушао као победилац у Неапољ, предала су му госпе венац од љубичнце. 1815 год. ЛЈубичица је била знак Вонапартоваца. Данас свако дете зна, и у школама се учи, да је ружа краљица пвећа, она је ваљда најомиљенији цвет свима песницима, и представпик невиности и љубави. Свештеници Израиљски при све»чаностима китнли су сеоју главу ружама, а тако исто н заручници при венчању. Митологија нам прича, да је бела ружа постала опога дана кад и Минерва из главе Јупитерове, а црвеном и миришљавом је постала од крви Венусове, кад је ова пошав Адонису у помоћ којег је дивљи вепар ранио — убола се на трње ружино. Ружа је била посвећена Амору, Баху, Музама н Пенатима. Аглаја најмлађа грација, држала је увек процвалу ружу у руци. Аурора, (зора( веле да је у свануће посипала ружама стазу, кад је смотрпла свога оца — сунце, који је то цвеће од радости сузама (росом) орошавао. Херодог спомиње краља Мидаса баште са ружама, које су биле чупене са својих 70 листића. Римљани су лудовали за ружама, и лађама су пх допосили из Егппта, зими су их неговали у нарочитим зградама, они су имали «аез1;1Уае туев, ћШегпае говае 8 (лети леда а зими руже) При свакој свечаности ружа је играла велику улогу, дТАЦРИКА КН>. XXVII 0В. 105 9