Otadžbina

146

ЊЕНО СРЦЕ

На овоме месту нежни танки глас застаде за часак, а председник настави: »То све не говори о томе, шта сте ви радили с петролејем, који је код вас нађен, кад су вас војници затворили." »Запалила сам Париз, добри господине мој,® одговори старица врло мирно. »Запалила сам Париз, јер г.ч мрзим, јер он исмева све, ер он је нас убио. Париз је послао мудраце, да аналују наше лепе, чудотворне изворе, да право кажу колико је у њима гвожђа, а колико сумпора. Париз нас је нсмевао у својим позориштима. Измислили су махине за опчињавање, од наших чуда правише неслане шале, а могли сте видети толико ружних лица, како се шетају при месечини начињеној бенгалском ватром у нашем ружичастом оделу, на нашим величанственим крилатим двоколицама тако, да нико на нас не може ни да помисли, а да се не насмеје.... Било јс мале деце, која су нас познавала по нашим именима, љубила нас, а и бојала се мало ; али место лепих књига позлаћених и са сликама, одакле су учили нашу повесницу, Париз им је сада утрапио у руке научне књиге, удешене за децу, дебеле књижурине, које, пуне досаде, бришу у оним малим очима наше опчињене дворце и наша чаробна огледала... Ох, да, ја бејах задовољна, кад сам видела, како тај ваш Париз гори... Ја сам напунила иетролејне судове оним девојкама, што су палиле, и ја сам их сама собом предводила и одвела у лепе квартове вичући: „Напред, ћери моје, падите све, палите, палите !... »Ова је старица зацело полудела/ рече председник. „Одвеи те је !" ј\ЛиИАН јЗ«1. "ЈЗОРЂЕВИЋ • ♦ »■ "ф ♦ • • Њ Е Н 0 С Р ЦЕ Увеле су успомене свеже, Стишале се узбуркане груди, Само што се тужни спомен на њу У дубини мога срца буди. Где је она? Шта је сада с њоме? Да ли другом на срцу почпва? Ил' је веће, сањалицу бледу, Црна земља у недрима скрива ?