Otadžbina

француске виле

145

нисмо знале, где да се сместимо. Мало по мало па сељаци нису више у нас веровали. Кад му у всче закуцасмо на ирозорске капке, рече Робен: »Ветар! 8 па поново заспа. Жене долажаху да перу своје рубље у нашим рибњацима. Од тада је за нас све свршено. Пошто смо ми живсле само вером народном, губећи њу, ми смо све изгубиле... Моћ наших прутића ишчезла је и од силних краљчца, што бе.јасмо, ми постадосмо старице, смежуране, рђаве као виле на које се заборавља; поред тога ваљало је зарадити леба рукама, које не знађаху ништа да раде. Неко време сретаху нас како вучемо товаре мртвога дрвећа или скупљамо класје покрај друмова. Али шумари беху сурови према нама, сељаци се бацаху на нас камењем. За тим као сиромаси, који не могу зарадити свој леб на селу, отишле смо у велике вароши да тражимо рада. в „Има их које су ступиле у предионице. Друге су зими продавале јабуке на угловима мостова или бројанице на црквенским вратима. Вукле смо двоколице с поморанџама, пружасмо пролазницима ките цвећа од једнога суа, које нико не хоћаше, деца нас исмеваху, што смо цвокотале зубима, варошки жандарми трчаху за нама, из омнибуса нас избациваху. После: болести, оскудица, а одело сиротињске траље... Ето како је Француска пустила све своје виле да умру. Али, зато је и јако кажњена била!" иДа, да, смејте се добри људи. Видели смо, међу тим шта је земља, која више нема вила. Видели смо све те нахрањене сељаке исмеваче како су своје чамце Прусима нудили и путеве им показивали. Ето! Робен не вероваше више у врачања, али је још мање веровао у отаџбину... Ах! Да смо ми ту бпле, да, ми, од свих тих Немаца, што су у Француску ушли ниједан не бп изишао жив. Наши змајеви, наше ватре-луталице сурвали би их у провалије. У све те изворе. што наша имена ношаху ми бисмо усуле опчињенога пића, од кога би они полудели; а у нашим скуповима при месечини једном чаробном речју ми би их тако смеле на друмовима, на потоцима, тако би их завеле у трње, дубоко у шуме, у густо грање, где су сс они увек сакривали, тако, да се мале, мачје очи г. Молтке-а у томе никад разабрале не би. Оељаци би иш.ш уз нас. Од великога цвећа наших рибњака ми бисмо правиле балсам за ране, а она свиласта паучина, што по ваздуху лети, служила би нам за шарпију; и на бојним пољима војник би умирући полуотвореним очима видео вилу свога завичаја, која би му пристуаила, да му покаже које место познате шуме, познатога друма, ма што, што би га подсетило на завичај. Тако се води народни рат, рат свети. Али, ах, у земљама које више немају вила, које више немају вере, такав је рат немогућ." ОТАЏБПНА КЊ. XXVII СВ. 105 10