Otadžbina

III

А кад је овакав био према својим болесницима, према туђину — ја какав ли је тек био саојима.? Какав је био син, мун;. отац; рођак, пријатељ ? 0 томе ће се временом написати читаве књиге, јер сваки народ воли да се поучава интимном историјом развића својих великих људи. Овде се то не би могло учинити, нити смем да покугаам да о томе говорим, јер би само раздирао толика срца, која су живела -безграничном љубављу његовом. .. . Ја нисам имао срећу да изближе познајем детињство и младићско доба нашега драгог покојника. Али судећи по светлим споменицима, које онусвојим списима подигао својој мајци, мени се чини, да је он тој узоритој жени имао да благодари засве врлине, које су тако богато красиле његов карактер, икоје никакво ни опште ни стручно образовање не може дати човеку, без таквог домаћег васпитања. Гледао сам га, како с анђелским стрпљењем и са безграничном синовљом љубављу, негује своју остарелу мајку у њеној дугој и страшној болести, гледао сам га како ствара своје огњиште, своју породицу, како се у исто време очински стара за сву децу свију својих сестара, како највећи део прихода своје бриљантне праксе раздаје својој сиротој родбини, само да свако сироче из ње изведе на. пут, да удоми, да окући, да направи неколико онако добрих кућа, као што је била она, из које је он поникао. Дух родбинске еолидарности, који је оживљавао најлепшу институцију српскога народа, његову задругу, огледао се у свему, што је он као приватан човек радио. Ни трунка саможивости није било у њему. Онјебиогосподин човек, у најлепшем смислу те речи. Био је домаћин, каквих данас све мање има, а какви су негда састављали силу овога народа. Био је пријатељ, какви се само на невољи познају. Био је Србин, каквих је, бојим се, било само у почетку овога века, када се из ничега стварала нова држава српска. И што је најнеобичније за човека, који ое специјално бавио природним наукама, био је истинскп, ду-