Otadžbina

IV

боко религиозан човек. И за то је имао да захвали своме домаћем •ваопитању, које је у њему положило теме.Б за правог, потпуног човека, * Ах, колико је море љубавн било у томе срцу! Колнко неописне нежности беше у његовом ионашању према жени и деци. Како идеално беше леп тај породични живот!... И све то богаство душе и срца, и сва та срећа нрође као сан! Али што неће нроћи као сан, што ће остати да вековима сведочи какав је човек био Др. Лаза К. Лазаревић, то су његова дела, којима ће се одушевљавати и најдаља нокољења, која ће његовој успомени клнцати: Слава теби несниче душе људске, слава теби! (Цео народ у порти одазва се: Слава!) Иза ово неколико речи, хтео је да говори Др. Милан Јовановић , али није могао да проговори — од суза. .. Ево и те неизговорене опроштајне речи: «Да није ове слике предамном; да ме све унаокруг не потсећа, да смо овде искупили, да одамо последњу пошту једноме врломе сину народа нашег а миломе другу и пријатељу нашем, —- ја бих се устезао да верујем да је ова укочена слика овде пред нама, мртво тело Лазе Лазаревића. У моме оку још лебди његов весели лик ; још ми срце загрева топла ведрина његова ока; још сам под утиском његова хиглена духа, који ме је бистрином своје мисли очаравао, —- а виднм, да ми је данас додељена тешка, претешка дужност, да нашем минуломе, миломе Лази довикнем последње: С Богом! Како ћу, Лазо. ја, на прагу старости, да се опростим с тобом, младим и зеленим, а да ми у томе узвику душа не проплаче ?! Како ћу да ти изустим ту последњу, мени тако тешку реч, а да ми се душа не окоми на ту свирепу смрт, која жање што још није за жетву, која ломи