Otadžbina

XIII

Као што видите, госггодо, Лазаревић је онај део наше лекарске закдетве, који гласи «неуморно ћу се трудити да напредовању науке колико год могу доприносим; истра-јаћу са неуморним трудом у испитивању и сазнавању наше лекарске уметности" савесно испунио. Треба ли вама, колеге, да казујем како је сјајно Лазаревић вршно онај део наше заклетве који гласи «заклињем се. да ћу нрема друговима својим у нашој уметностн, понашати се уљудно и пријатељски и као што само достојанство наше уметности захтева. да ћу са најготовијим срцем, и без икаквог обзира на личну корист, онолико снаге своје, колико год узмогнем, са њиховим трудпма за спасење болесника здружити." Та ми сви, који смо имали срећу да с њиме у друштву радимо крај болеснпчке постеље, нећемо моћи никада заборавити његову л,\'базну колегијалност, његову готовост да са ножртвовањем свога здравља номогне свакоме колези у вршењу нашег тешкога позива. Али што можда многнма неће бити познато то је величанственост Лазаревићевог понашања у — сиротињској ира.кси. Овде се он нарочито сећао оних речи пз наше заклетве: «3аклињем се да вештпну лечења нећу вршнтн зарад своје користи, већ да славу Божију славим, п да спасење људи храним ; да ћу све дужности лекарске нзвршивати са највећом верношћу п савесношћу п с коликнм сам год искуством п знањем кадар ; да ћу сваком болнику без нкакве разлике или избора, без пкакве амбиције, био он сиромашаи или богат, са једнаком усталачношћу у помоћ притицати, тако ми Бог помогао и свето његово еванђеље." Од многих примера из Лазпне сиротињске праксе само један : Једна снрота удовнца, која као учитељица храни своју нејаку дечицу, пала је у једну несретну хроннчну болест. која је читаву годину дана везује за мученичку постељу. Због болести, она бн морала изгубити и]оно суво парче