Otadžbina

БХХШ

Млађн брат му Вучко, и ако у основи иотог мушког карактера, по све је друге нарави. Са вреле бујне крви, плаха му нарав често избија у безазлене детињасте несташлуке, алн хоће где што да га нагони и на нестрпљивост. па и да га понесе на иступ. Зарад повређања частољубља он на пр. насрће ножмћем на свог школског друга п ранп га с тога. што га је у дечијој борби потиснуо за тренут, и бива за то изагнан из тиколске дружине. Необуздана живахност његова доводи га у колизију с друштвеним редом, и у тој борби јамачно би, без родитељског наслона. коначно иодлегао јачем друштву, да га старији брат не узе к себи у рад и не отиоче строгим надзором да обуздава силне нагоне његове. Начин како он то постнзава. окрут је али човечан, те с тога се дивља ирирода Вучкова не опире, него му се вољно покорава. Свеза међу браћом постаје тако све чвршћа, и а.ко је положај Вучков у братовљевој кући поготову изједначен са осталим помоћницима у трговини. А ностаје чвршћа суделовањем Илинке, младе жене, која свагда девера уздиже к себи као старија сестра, те тиме, да речем, пренлета цвећем тврду узду братовљеву. Илинка је жена из истог сгалежа; она је одмакла од сељанке својом писменошћу ц љубављу према науци, али је по назорима и осећајима очувала свој првобитни народни тип. Њезина блага и чедна природа и неосетно мекша срце њеноме мужу, а тако исто неосетно питоми дивљу природу Вучкову. Она можда п незнано вршн своју мисију жене у породици. Вучко и ако не говори о томе, осећа то у велике: ои је својој снаси прави брат, а њезином угледу највећи пријатељ. Кад мало иопусте старе навике његове и детињски га несташлук попрође, он само за њих двоје има очију —• алн не! Он је, и ако у души још дете, одмакао од детињских година, и хоће кадшто мимо њих двоје, да стриже очима кроз суседову тарабу, не би ли иза ње где год срео два сјајна — наравно ^кенска ока, што хоће кадшто да засветле отуд. То је тако дошло — само од