Otadžbina

1Л\!\

себе, и Вучко сам не зна како; можда то бива за то, што је дрв.Баник б.шзу тарабе, а он често у послу на њему.... Ову светлу Фамилијарну идилу хоће да иотамии један жалостан догађај с Видаком и да произведе у души Вучковој покрет, којп ће на крају да доведе плаху природу његову у прнродан колосек. Обрт у таквој природи дешава се тек иза каквог јачег потреса, а тај је овладао Вуч-> ком, кад му једнога дана донесоше брата на тарницама изломљена и несвесна. Видак је чио и весео, пошао у празничан дан. а у друштву своја два пријатеља, да појаши свога дората, дивног арапског парппа, који може кроз такум да осети, колико је топла крв у јахача, и који се циглим покретом његова тела може да прометнс од мирне животиње у необуздиву халу. Кад је дорат видео остале коње пред собом, п осетио во.ву јахачеву да нх претече, он постаје дрзак, за њега већ внше нема препреке, нема стеге, док се с јахачем заједно не сурва преко остављена плуга нза једне високе ограде. Дружина дотрчп без душе п налази Вучка крај његовога коња са зарнвеним лицем у орницу, обливена крвњу п бледилом смрти. Све се је то деснло за један тренут —- нико не зна како је дошло, а видп пред собом злу коб Видакову. Тихн вулкан у души његовој, разбуктао је вулкан под собом и од иптоме животиње постала је дивља звер што прождире што му је на дохвату. Кад је Ву т 1ко вндео свог обамрлог брата на колпма; кад је чуо врисак своје снахе и лелек њезнн за изгубљеннм храниоцем, он иада ничице, али у истом тренуту ђиип, п гледа присебно око себе. Мушка се природа у њему уздигла над братннским болом п пз стегнутог гркљана пзвп му се.онај необично шупаљ, мушкн глас, што га је писац једном чуо од ђачета Вучка, кад је савладан прогивницнма узуикнуо < с Јуриш )) , п полетео да удавп, ко му први падне шака. Тај се сазрелп мушкн глас истиче сад као весник сазреле мушке прпроде његове. Он преговорн снаси. што заборавља, да још пма кога. да заштити Ви-