Otadžbina

н 0'В 0 В Е.Р Ц II

179

* * Протече неде .Ба дана. Бејаше после подне, ведар јесенски дан. Мајстор Мита сеђаше за ирозором скрштених руку. На његовом руменом, детињском лицу, осветљену сунчаним зрацима, не огледаше се ни брига, ни чама, ни надање — ништа. Само да склопи очи, па ето ти човека, који седећн спава, здравпм сном. Ваљда да се отме дрему, мајстор би, од прилике сваког четврта сата, устао, те саставив руке на крста, ходао попран преко дућана — три корака тамо, три амо. не погледајући на улицу. Ни силна дрека Јожина из крчме, ни грохотан смех на улици, не мамише мајстора да, бар једном, прОвири на поље. Од једном утиша се граја у крчми и мајстора засени нешто с прозора. Мита обрну очи и виде Мађара са нахереним шеширићем и са цигаром у устима. Беше у лицу црвен као рак. н колећаше се на ногама. Мита устаде да прошета, а Јожп. клатећи се, уђз и забаратума нешто мађарски. | — Шта желите? мирно запита мајстор. Јожи једнако говораше у свом јелику, посрћући на месту и ширећи руке, као да хоћаше загрлити мајстора. — Не разумем мађарски. Шта желите, брате ? понови Мита и понуди једину столицу томе добросретном првом муштеријн. ® — А мени... казли.. што ти... Мађар... иштенем! настави Јожи седајући, па с натегом диже ногу и показа искрнвљену потпетицу, пак се стаде мучпти да сазује ципеле, све једнако торочући. Мита клекну предњими скиде је. Перса одшкрине, врата и протури главу. —- Ме... Амо! рече Јожи показујући ципелу, па је узе и омери њом право у нос мајстору, али промаши, она пролете преко рамена и паде на сточић, где беху алатњ те их разбаца Персине жуте образе проже бледило.