Otadžbina

г

Н0В0ВЕРЦ11

181

■— Шта тп дугујем. комшија ? пита Јожи, па нагну скленицом. — Двадесет нара, колико вреди кожа. — Иштенем.. ! Не ћу ја твога поклона! издера се Јожи, пак извуче из шпага ситна новца и просу га ио подинп. Мита брзо скупи новац, задржа двадесет пара, а остало смести пијаннци у шпаг, па му наслони длан на илећа и турајући га лагано говораше: —• Иди, брате, иди, ја имам посла! —• Пиј! — вели њему Јожи, па га загрли другом руком и иринесе му скленицу к устнма. — Фала, брате, не пијем вина, него иди! опет ће Мита, отклашајући главу. — Пиј!.. Мораш пити!... На! .. вели Јожи и просу му виио по лицу н по педрима. те, церећи се, одбасрне на улицу. — Види Бог! рече Мита с уздахом, па закључа врата и спусти завесе на ирозору. После два дана, рано свратн к Мити мајстор Тима са сином, здравим, леиим, дечком од 13 — 14 година којп ношаше под пазухом бреме књпга. —- Бро јутро, комшија ! назва крупни Тима, омерив једним погледом празну радионицу и погуреног обућара. — Бог дао добро ! — одговорн лагано Мита, као да бројаше сваку реч. — Ев : овом дерану направи ципеле, ама к'о што би их сашио ђаволу, јер да су гвоздене, не би му трајале више од месец дана.... Трчи, брате, на све стране, кад није у школи... Седи де, Милоше ! Милош, смејући се, положи књиге. у трен седе и изу се, а Мита без речи омери му стоиу. Ђак, тако исто хитро, обу се и излети. — Од јаке коже и двоструке ђонове, разумеш ли I рече Тима, седавши на столицу, с које устаде син. — Разумем, — одговори Мита. — Паа. колико цениш ?