Otadžbina

182

НОВОВЕРЦИ

Мита се ухвати за подбрадак и обори главу. па је дигне и заковрне очима. Најпооле пзрече: — Комшија, колико је право, а видиБог! Грађа за обућу коштаће ме трн н по динара, а могу свршити за дан и по, то је дпнар и по. Дакле, пет динара. — И биће ципеле, к'о што рекох. двоструке потплате ? — Тими се спусти лева густа обрва. а десна оде у вис. Таквога га гледаху у дрводељници само кад је јако узбуђеи. — Биће са свим како желиш! потврдн обућар. То беше први непознати човек у новом завичају кбме од прве рече <( ти". Јоште се Мити отвори воља на разговор : то му се иознаде на лицу. али се савлада, ућута и седе на посао. Тима изађе нагло. По што се одмаче десетак корака, врати се, али, кад би према прозору, виде Персу у разговору са мужем, те отиде у своју радионицу. Сутрадан, кад Тима и његови кретаху на ручак, унесе Мита нову обућу. Тима је жељно зграби. својим снажним палцем нокуша одврнути ивицу од потплате, тегну их, закуца згрченим средњим прстом, обрну пх и ставп на сто. С великом пажњом радници нраћаху сваки Тимин покрет. — Знаш лн што је, комшија! —- рече он и опет му се обрве раздвојише. — Шго, брате? — Погодили смо пет дпнара, али ево тп шест, јер сам до сад плаћао много више, а по души, беху увек много горе од ових. — Баш су добро пзрађене, — потврди старнји радник, прегледајућу обућу. Мити сину лице, али завртп главом. — Што смо погодили, погодилн. Нп иаре впше, ни паре мање! Па онда се осмехну те ће тихо :