Otadžbina

262

О СУЂЕЊУ ВЕШТИЦАМЛ

Француској срећемо више но у другим земљама са суђењем вештицама особите врсте. То су већином калуђерице, које у манастирском чамовању и ленствовању плету једнадругој замке, било то из пакости или из љубоморе, или, које проглашују вешцем човека, у коме не налазе одзива својим осећајима и счмпатијама, било да је овај по свом свештеничком положају врло савестан, било да је његово срце већ окупирано љубављу према којој другој. Случајеви окривљавања за вештичњаштво из ових иобуда многобројни су. Али је међу њима најчувенији и најпознатији случај Грандије. Но да се ствар види боље и јаоиије, Грандија не треба узети самог за себе, већ га ваља иосматрати у ђаволској трилогији оног времена у којој је он био само други чин, коме је претходио страшан сенбомски случај, у ком је уништен ГоФриди, а за којим је дошао лудонски случај, који је био копија и Грандија и ГоФридија. Сва та три случаја су једнака: у свима се сретамо с раскалашним попом, љубоморним калуђером и разјареном калуђерицом из које говори ђаво. Драма се увек завршује сагоревањем свештеника. У Лудон стиже једног дана један млад калуђер, ученик језуита, леп пријатан и учеван, који добро пише, а још боље говори. Он се прославио на предикаоници а на скоро и у друштву. На кратко, он је у брзо узбунио цео град, имајући жене за, а мужеве против себе. Величанствен и смео, он се по лудонским улицама појављивао као какав црквени отац, док је у вече прикривен и скроман улазио на мала врата. С оваквим гласом и упливом он је у своје време вредео врло много. У једном заводу за калуђерице урсулинског реда решавало се у велико, да се он узме за заводског свештеника, те да се тако подигне углед и материјално благостање завода, кад су управитељка и стари заводски свештеник од једном при исповести дознали, да све младе калуђерице лудују за Грандијеом. Затворене у четири зида, а уз то ипак слушајући све шта се на пољу ради, па и све гласове о новом, младом и лепом бесед-