Otadžbina

АУСГ^ИЈА II СРПСКО ПНТАЊЕ

275

сла Јеремију Гагића у Беч, да измоли дозво.Бење да купи веће количине брашна и пшенице (( иначе Срби морају прОпасти". У исто време послао је Петра. Ичка у Цариград да преговара о миру. Оба му се изасланика вратише празних руку. Међутим је Србе јуначка срећа послужила те отеше Београд н Шабац. Порта се зарати с Русијом, и једно одел 3 ење руске војске (1500 људи под командом ђенерала Исаијева састави се са Србима код Неготина (јуни 1807). (С Ово беше —- вели д-р Кронес — први значајан корак за кооперацију Руса и Срба нротиву заједничког непријатеља, н Русија нађе начина да се умеша у српске ствари, што неутрална Аустрија није могла, јер се труднла да угоди целом свету". Међутим при крају 1806 у Бечу се ипак помишљало на то мешање. Ерцхерцег Карл предложио је цару да победне Београд, да Србп н Руси не би могли што штетно за Аустрију предузети, а кад се мир закључи, онда би Аустрнја опет предала Београд Порти. Министру Стадијону учини се овај пројекат опасан. Ђенерал Винцент доби зановест да о томе искуша Наполеона н он је у јану»ару 1807 јавио, да је Наполеон пристао да Аустрија поседне Београд, под условом. да се то претходно јави Порти и да Аустријанци буду преобучени као Турци илн Срби. Цар Франц је једва дочекао кад је његов брат услед тога напустно свој предлог. „Срби су — велн д-р Кронес — у ово доба били подељени у три партије. Карађорђе са својим меродавним иристалицама погледаше на Аустрију као на благонаклоног суседа, и као да се за сада хтео задовољити с оним што се ностигло. Друга партија са Луком Лазаревипем, Милојем Петровипем н Младеном Жиловановићем на челу, сањаше о васкрсу Неманићске државе. Она је преко нарочитих изасланика радила и међу угарским Србима и одиста је постизавала једномишљеност у аустријјским граничарскнм пукОвима. Трећу партију предводили су Ми18 "