Otadžbina

ТАМО АМО ПО ИСТОКУ

309

дана преброди Океан. Тај је пут краћи, алн овај дуж обале много пријатнији и занимљивији. Кад кажем дуж обале, онда мој читалац не треба да зампсли да је ту покрај нас обала ; рекао сам већ, да је малабарска обала терасаста, а море крај ње плитко : ваљало је тражити дубину, па онда окренути југу те с тога сам крај могао посматратн само догледом. На ушћу од залива извезе се наш пилот, и остави нас нашој судбпни — он нам још беше последња веза са континентом : сад смо стајали сами на широком мору. Ноћ се је већ иримицала; према западу море је бљештило, и почело се већ обливати својим носведневннм руменилом. Грабљивице са наших катарака, видећи да напуштамо луку, где су нам читаве недеље правили друштво, поодлеташе, да на другом којем броду потраже себн ноћпште. Кад смо изашли на море, и окренули југу, енглески поштански брод црнио се на обзорју као арапски галеб а за њиме је остајала дугачка пруга од дима. Пратио сам дурбнном тога сад тако сићушног колоса, док га није нестало под хоризонтом. Кад сам га последњи пут потражио на обзорју, видео сам само његов дим — нас је већ делила облина морскога равна. .Један колос, којн на себи носаше 2—-3 тисуће људи п робе за неколико стотпна дућана, изгледаше ми у томе одстојању као једна тварка, што се може понетн у џепној марами. Такве се перспективе опажају на мору ! Међутим је на нашем броду свеж ветрић измамио све нутнике на кров. Кроза ноћну маглу внђаху се већ у даљини светила од инднјских насеобина, али гласови с краја, које мрнар тако радо слуша, не допираху до нас зарад даљине. Место тога уживали смо дивне мирисе, што нам је разхлађено копно шиљало на сусрет, и мене су они тако опили, да се дуго, дуго не могох растати са својом наслоњачом. Тропско се небо црнмјаше надамном а ретке су звезде трепериле на њему, као да су дремљиве. Дру-