Otadžbina

310

ТАМО — АМО ПО ИСТОКУ

жина се беше давно већ разишла с крова. и ја сам могао до миле воље следовати лету својпх мисли. Па куда су ме понеле те мисли са овога убавога краја предње Индије? Стао сам да размишљам, на ону вековну утакмицу за освајањем ове древне земље, где се је зачедила европска култура. Четрнаест векова пре хришћанске ере, продире културан народ са подножја Хималаје кроз Хиндукуш, заузимл.с иерсиску земљу н почпње из стешњене колевке своје примицати се заиаду. Овде, на обалама персијског залива, гради он прву своју етапу за Мисир, 1ер бродовље грговачко, што зарад слабе грађе не сме да се пушта на океан, допире крајем до Персије. Па шта то заустави један огроман и културом својом осиљен народ на његовоме освајачком путу ? Његова властита природа. Море му на дому даје бисер ; земља му даје злата, и алемова, а поље укусна воћа и мирисавих зачинака. Једна цигла палма, што дивља расте, хранн га својим плодом, одева га својим влакном, и хлади га својом сенком, кад припече дан — па кад му сама природа нуди ужитак, шта ће да се мучи и напреже за њ ? Отуда у природи Хинда она кротка посматралачка нарав, која је њега свакад чинила плеиом енергичких раса азијских, и која га и данас, на милионе. окива у ропство енергичнијег Британца. Кад је бродовље поодјачало и почело да крстарп оцеанима, брзо је свет сазнао за „индијско благо", и сад отпочиње /свропска утакмица, да се то благо разнесе. Док су храбри Португизи и Холандези пролевали своју крв на обалама, куда ја сад пловим, и јуначким борбама освајали комад ио комад предњо-индијске земље — увукла се једна дружина трговаца с другог краја, њима за леђа, и та се је дружина, осиљена индијским богатством, за непуних двеста година прометнула у индо-британску силу, која је храбре освајаче португиске потискивала стопу по стопу, док је најзад није потиснула са свим. оставив јој једно цигло место. Гоа, на западном приморју можда за то, да се у њојзи сећа свога понижења — и.