Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА 347 номе ударили, по коме треба дати и кошуљу, ако су тп скинули хаљину ? Али кнегињи се не допадаше то претеривање, а још више јој се није допадало што Ката, крије своја осећања, што неће да јој отвори душу. А она није крила своја осећања од тве с тога, што не би ноштовала и волела своју мајку, него само за то, што јој је мајка. Свакоме другоме би ире отворнла евоју душу, него мајци. — А што то нема давно Аие Павловне да нам дође ? — рече једном кнегиња за Петрову. — Ја сам је звала. Али она као да је нешто незадовољна? — Није, ја нисам опазила, шашап —■ рече Ката планувши. — Ти одавио ниси била код њих ? — Ми сутра мислимо заједно у планину да се прошетамо — рече Ката. — Ако ће, идите — рече кнегиња загледавши се у збуњено лице ћерино, и старајући се ногодити узрок њеној забуни. Тај исти дан била је Варењка у њих на ручку, и казала је да се Ана Павловна предомислила, те неће сутра у плаиину. И кнегиња опази да је Ката опет ноцрвенела. — Ама Катице — рече кнегиња кад осташе на само — да се није догодило што непријатно између тебе и Петрових ? За што нам више не шиљу своју децу, за што самн не долазе више к нама ? Ката одговори да се међу њима није ништа десило, п да она не разуме за што Ана Павловна нзтледа као да је незадовољна њоме, Ката је тиме само истииу казала. Она није знала за што се Ана Павловна према њој почела другаче понашати, али је нагађала узрок. Она је такво нешто нагађала, што није хтела да призна ни себи, а камо ли да каже матери, тако је страшно и стидно преварити се.