Otadžbina

3 18

АНА КЛРЕЊШЈЛ

II опет је она редом прелазила све успомене о својим одношајима са том нородицом. Сећала се наивне радости, која се јављала на округлом и добродушном лицу Ане Павловне, кад год би се с љоме срели, сећала се њихових тајних преговора о болесннку, њихових завера да га отргну од рада. који му беше забрањен. н да га одведу у шетњу; сећала се велике љубави њиховог најмлађег детета, које ју је звало «моја Ката и и које без ње нису моглн успавати. Како је све то било лепо! Па онда се сетила мршаве, бедне личности самога Петрова, његовог дугачког врата. његове ретке а дугачке косе, његових радозналих плавих очију. које су јој се испрва тако страшне чиниле, и његових болесничких напрезања да се пред њом покаже чио и здрав. Сећала се, колико је имала испрва муке да савлада у себи одвратност, коју је ирема њему, као и према свима јектичавнма, осећала, и бриге са којом је бирала шта ће му рећи. Чисто јотп види онај његов покорни н блажени иоглед, којим је он њу гледао. и још једном осети своје саучегаће п своје снебивање, за тим свест о својој врлнни, како их је онда осећала. Ала је све то било лепо. Али све је то било у почетку њиховог познанства. Сада, од неколико дана, све се на један иут покварило. Ана Павловна дочекивагае Кату са притворном љубазногаћу н не престајаше да строго пази п на њу и на свога мужа. Да ли је могућно да је само она дирљпва радост, коју је он иоказивао чим му се Ката прпближи, била узрок те је Ана Павловна тако ирема њој охладнела ? «Да — сећаше се Ката — у Ане Павловне бегае негато неириродно, негаго са свпм нротнвно њеној доброти, када је ономад рекла : —- Ето, све ;је на вас чекао ; иије без вас хтео ии каФу да пије, и ако је страншо ослабио ! С( Па онда, можда јој је и оно било непријатно, кад му ја донех плед. То беше тако просто, а он ми се за то тако много захваљивао, да је и мени било мучно. Па